Održavanje

Ovde bih se pozabavio problematikom održavanja instrumenata, koja je zastupljena u svim segmentima sviranja, od školskog do profesionalnog. Naime, veliki broj muzičara ima neobjašnjivi strah od eventualnih kvarova na svom instrumentu, pogotovo od raznih pukotina, naprsnuća i lomljenja. Kod nekih to ide dotle, da ne smeju čak ni žice da zamene sami, a kamoli nešto više od toga.

Moje mišljenje je da svirač mora da prevaziđe takve strahove, upravo zbog toga što je sve na instrumentu popravljivo. Uvek kada sam u prilici da to kažem, koristim je do maksimuma, da razbijem famu nedodirljivosti instrumenta i da sve postane mnogo bliže i prihvatljivije nego do tada. Kako fama nastaje najčešće od neznanja, pokušaću ovim putem da približim violinu i njene srodnike onima koji ih sviraju.

Ako bi krenuli od početka, tj. od prvih koraka u sviranju, osnovno je da se dete nauči da svoj instrument redovno briše posle sviranja od kolofonijuma i da uvek otpušta strune na gudalu, kako bi steklo naviku koju će koristiti u budućnosti. U kasnijem uzrastu, treba krenuti sa samostalnim štimovanjem instrumenta i na kraju sa promenom žica i sl.

To je ono što svako ko se bavi sviranjem mora da zna i da radi bez ikakvog straha da će nešto da pokvari ili ošteti. U daljem sazrevanju će se pojaviti i neki drugi problemi na koje ću ukazati malo kasnije, a koje takođe može svako samostalno da reši ili bar da pokuša, pre odlaska kod majstora.

Po mom mišljenju, delovi koje svako može da pokuša da samostalno dotera su:

Kobilica

U toku sviranja se, pored stvaranja zvuka, stvaraju i vibracije, koje mogu biti manje ili veće, zavisno od kvaliteta instrumenta, njegove veličine i raznih sila koje deluju kako na korpus, tako i na ceo instrument. Pod uticajem tih vibracija, vremenom može doći do minimalnog pomeranja kobilice sa mesta na kojem stoji, kao što od pritiska žica može doći i do njenog savijanja, uglavnom u pravcu natezanja žica.

Taj problem se rešava jednostavnim vraćanjem gornjeg dela kobilice unazad, naravno uz veliku opreznost, da ne bi pukla. Isto tako je neophodno da se pre početka sviranja uvek pogleda pozicija kobilice, jer se pravovremenim otkrivanjem neke nepravilnosti sprečava njeno dalje deformisanje.

Čivije

Kao i u prethodnom slučaju, i ovde dolazi do sitnijih promena usled svakodnevne upotrebe. Na čivijama se to ispoljava ili kao proklizavanje ili kao zapinjanje.

U prvom slučaju je potrebno skinuti čiviju koja pravi problem, oprati je medicinskim benzinom ili alkoholom, tj. očistiti je od masnoće i naslaga koje su nastale vremenom i vratiti je na svoje mesto. Posle ovakve intervencije, uglavnom nema problema, a ako je slučajno problem ostao, treba ponoviti postupak. Ako proklizavanje nije preveliko, a ipak pravi probleme sa štimovanjem, onda je dovoljno čiviju namazati belom kredom i tako privremeno rešiti njeno popuštanje.

U slučaju kada čivija zapinje, situacija je opasnija, jer lako može doći do pucanja same čivijare i samim tim dovesti do ozbiljnog oštećenja cele glave instrumenta. Zato je potrebno da se čivija takođe skine, a potom namaže specijalnom kredom za čivije ili grafitom, ukoliko nemate kredu. Naravno, ni u slučaju kada zapinje ni u slučaju kada proklizava čivija, ne treba preterivati sa mazanjem, jer se može izazvati suprotan efekat.

Hvatnik

Hvatnik predstavlja deo instrumenta, koji omogućava “udobno” sviranje, a to znači da njegovo stanje to podržava ili ne. Tokom sviranja, na njemu se stvaraju kanali od pritiskanja žica prstima i što su kanali dublji, problem sa tonovima je sve veći i ide čak dotle da je nemoguće proizvesti bilo kakav normalan zvuk, osim pištanja ili krčanja.

Ovaj problem se rešava uklanjanjem tih kanala ravnanjem hvatnika. Taj proces se može ponoviti nekoliko puta, u zavisnosti od debljine hvatnika. Kada to više nije moguće ponavljati, neophodno je da se stavi nov hvatnik.

Kordar (žičnjak)

Kod ovog dela nema nekih posebnih detalja koji stvaraju probleme, osim možda fajnštimera i petlje, kojom se drži za instrument. Fajnštimer je lako i staviti i skinuti, kao i petlju, koja može da pukne usled dotrajalosti. Ima ih od različitih materijala, počev od crevnih, preko čeličnih do plastičnih.

Ove zadnje su uglavnom najčešće u upotrebi i lako se menjaju, tako da to može da uradi i najveći laik, za prvu pomoć, dok ne stigne do majstora, koji će namestiti pravilnu udaljenost kordara od kobilice, koja utiče na dobar ton, a to zavisi od dužine petlje.

Gudalo

Iako nije deo instrumenta, ono je neizostavni deo njegove opreme, jer bez gudala nema sviranja, tako da se i o njemu mora voditi posebna pažnja. Redovna zamena struna, koju uglavnom uvek rade majstori, spada u periodično održavanje gudala i preporučuje se na otprilike 6 meseci, a može i ranije, u zavisnosti koliko je sviranje istrošilo strune. Istrošenost se ogleda u lošem prijanjanju za žice i čestim mazanjem kolofonijuma, kako bi se dobio bolji ton.

Strune su od konjske dlake i kao takve su nezamenjive. Postojali su i neki pokušaji da se naprave od plastike, ali to nije dalo nikakve rezultate, jer je nemoguće napraviti kopiju dlake. Naime, sama dlaka gledana kroz mikroskop, ima na sebi zubce kao testera, a to je, naravno, nemoguće napraviti od plastike. Usled sviranja, ti zubci se troše i na kraju sasvim nestanu, pa je tada potrebno zameniti strune.

Jedino što sami možete da uradite, da bi odložili na izvesno vreme zamenu struna, jeste da ih operete vrućom vodom i šamponom, kao kada perete kosu, ali, ponavljam, to je samo privremeno i nema duži vek od možda par nedelja. Za sam štap gudala, nega se zasniva na njegovom redovnom brisanju od kolofonijuma i povremenom čišćenju sredstvima kojima se čisti i instrument. Ponekad nije loše proveriti zavrtanj kojim zatežete strune i po potrebi ga podmazati.

Zaključak

Na kraju bih ponovo stavio akcenat na svakodnevnu negu instrumenta i na njegovo povremeno čišćenje, koje ne preporučujem da radite sami, jer možete izazvati ozbiljna oštećenja laka, ukoliko koristite neka sredstva koja nisu za to namenjena. Ako ipak želite da se oprobate i na tom polju, onda je možda najsigurnije da to uradite sa proverenim i poznatim sredstvima za čišćenje, kako bi mogućnost od oštećenja sveli na minimum. Naravno, i tu treba biti oprezan i na malom prostoru probati postojanost laka pod tim sredstvom, pa tek onda pristupiti čišćenju celog instrumenta.

Čišćenje se obavlja mekom i nežnom pamučnom krpom, uz prethodnu proveru da nema nekih pukotina po drvetu, kako ne bi upala prljavština i masnoća i tako kasnije otežala njihovo lepljenje. Ni u kom slučaju ne treba koristiti alkohol, aceton i slična agresivna sredstva, jer mogu izazvati trajna i nepopravljiva oštećenja na laku.