U današnje vreme, violina i njoj srodni instrumenti, grade se isto kao i pre 300 godina, na osnovu tradicije staroitalijanskih majstora poput Stradivarija, Gvarnerija, Amatija, Gofrilera, Guadanjinija i ostalih, koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji gradnje gudačkih instrumenata i muzičkog stvaralaštva, uopšte, koje verovatno ne bi bilo ovakvo i ovoliko kvalitetno, da violina pod njihovim rukama nije dobila oblik i ton kakav ima.
Zahvaljujući ovoj činjenici, mi danas imamo ogroman izazov i ogroman prostor, da violinu i njoj srodne instrumente pokušamo da predstavimo u nekoj novoj dimenziji i u nekom novom izdanju, jer drugog izbora i nemamo. Uostalom, i stare violine su jednom bile nove, zar ne?
Za početak, ja bih se obratio posetiocu ovog sajta sugestijom da pokuša da doživi novi instrument kao nešto što zaslužuje posebnu pažnju, a ja ću se potruditi da objasnim zašto.
Naime, kao graditelj violina, viola i violončela, godinama sam se trudio da svoje umeće dovedem do nekog maksimuma, naročito po pitanju tona i zvučnosti instrumenta. Suočen sa velikim izazovom koji sam ispred sebe postavio, a vođen idealom staroitalijanskih majstora, krenuo sam u bitku gde je neizvesnost ogromna, a rezultat rada i truda vidljiv odmah po završetku instrumenta. Svaka neizvesnost je prestala posle prvih tonova koji su izašli iz mog prvog instrumenta. Shvatio sam da nemam čega da se plašim u budućnosti i da mogu slobodno da se posvetim ovom izuzetnom stvaralačkom poslu. Od tada je prošlo petnaestak godina, a moji instrumenti i dalje dobro zvuče i ne gube od svog kvaliteta. Ovo sam ispričao zato, da pokušam da razbijem famu oko novih instrumenata, gde se oni karakterišu kao nesigurni, neizvesni i bezvredni u odnosu na stare instrumente.
Ne kažem da nema takvih instrumenata medju novim, ali ih ima mnogo i među starim. Znači, uvek postoje dobri i loši instrumenti, a koliko su stari, to uopšte nije važno. Osnovna i možda nesavladiva razlika između starog i novog instrumenta je u onoj patini u tonu, koju zaista poseduje samo par stotina godina star instrument, ali to je više biološko-hemijski proces starenja drveta i njegove kalcifikacije, što dovodi do određenog povećanja tvrdoće drveta, a to naravno, uslovljava i pojavu specifičnog staklastog, a opet toplog i patinirano plemenitog tona.
Ipak, ni za nove instrumente nije sve izgubljeno u startu, jer se ovaj isti proces događa i sa njima, a to znači da svakodnevnim i višegodišnjim sviranjem instrument dobija svoju zrelost, a samim tim i sebi svojstven i karakterističan ton, koji poseduje samo on i nijedan drugi. Uostalom, zar Paganini nije svirao na tada još novoj violini “Il Cannone” koju je napravio veliki del Gesu, za koju se govorilo da je nenadmašna po svom briljantnom i zadivljujućem tonu. Zamislite, da je Paganini tada rekao da ne želi da svira na toj violini, jer je ona nova. To zaista ne bi bilo mudro, a verujem da ne bi bilo ni korisno. Moj lični stav u vezi novog instrumenta je da ako on ne zvuči odmah kada je napravljen, onda neće zvučati nikad i što sam stariji, sve više uviđam da je to istina.
Na kraju bih rekao i nešto o svojim instrumentima. S obzirom da je dugogodišnje iskustvo u radu sa gudačkim instrumentima odigralo značajnu ulogu u mom stvaralaštvu, ono što sam dosad uradio predstavlja jednu sintezu znanja, talenta, rada i ogromne ljubavi, koja je utkana u svaki moj sagrađeni instrument. Sa onima koji poseduju moje instrumente održavam stalne ili povremene kontakte, kako zbog redovnog održavanja, tako i zbog praćenja razvoja instrumenata. Onima koji bi želeli da imaju moj instrument, mogu da predložim da me kontaktiraju, napišu koji i kakav instrument žele i ja ću im sa zadovoljstvom odgovoriti u najkraćem roku da li je i kada to moguće.
U svakom slučaju, uvek se trudim da napravim razuman dogovor sa svima koji su ozbiljni u svojoj želji da imaju moj instrument i da taj dogovor bude ostvaren na obostrano zadovoljstvo.